Zemlja koja je decenijama izvozila radnu snagu danas je, sasvim zvanično, njen uvoznik.
Pre samo par godina, zapošljavanje stranaca ličilo je na birokratsku disciplinu izdržljivosti. Papiri, šalteri, čekanja i neizvesnost. U 2026. godini, taj proces je gotovo neprepoznatljiv. Digitalizovan, ubrzan i, što je najvažnije, masovno korišćen. Poslodavci koji su do juče govorili da „neće da se bakću“ sa strancima, danas bez njih ne planiraju ni sledeći kvartal.
Ko danas dolazi u Srbiju i zašto baš ovde? `
Slika je daleko složenija od stereotipa o pomoćnim radnicima. Na domaćem tržištu rade inženjeri za telekomunikacione mreže koje domaći obrazovni sistem ne stiže da proizvede u potrebnom broju, kuvari iz Nepala koji u Beogradu zarađuju višestruko više nego kod kuće, vozači kamiona iz Filipina koji prihvataju rute koje domaći radnici više ne žele, kao i građevinski majstori iz Ukrajine i Rusije sa iskustvom na velikim infrastrukturnim projektima.
Jedinstvena dozvola za boravak i rad danas se dobija preko Portala za strance, bez šetnje između institucija i bez klasičnih administrativnih zastoja. Poslodavci otvaraju nalog, prilažu ugovor o radu, dokaz o smeštaju i zdravstveno osiguranje, plaćaju taksu i u roku od dve nedelje dobijaju dozvolu u obliku plastične kartice sa čipom. Taj dokument je istovremeno i identifikacija i praktično sredstvo za svakodnevni život, pa čak i javni prevoz u većim gradovima. Za mnoge firme, to je prvi put da država u ovoj oblasti funkcioniše brže nego privatni sektor.
Zvanični minimalac, iako zakonski važan, u praksi je izgubio svaki realan značaj. Strani radnici, posebno oni koji dolaze iz dalekih zemalja, ne dolaze zbog minimalne satnice. Da bi zadržali dobrog kuvara ili majstora, poslodavci moraju da ponude platu od koje može da se živi, obezbeđen smeštaj, redovne obroke i povremeni odlazak kući. Kada se sve sabere, mesečni trošak po radniku je znatno veći od zakonskog minimuma, ali i dalje manji od cene zatvorenog pogona ili restorana koji ne radi jer nema ko da stane za šporet.
Ni test tržišta rada više nije formalnost. Nacionalna služba za zapošljavanje sada zahteva da se jasno pokaže zašto domaći kandidati nisu adekvatni, uz oglase objavljene i na srpskom i na engleskom jeziku, kao i ponudu plate koja nije ispod tržišnog proseka. Paradoksalno, sistem je postao fleksibilniji upravo zato što je stroži. Ako se pokaže da domaći kandidati ne žele ili ne mogu da prihvate uslove, zahtev prolazi, ali samo uz jasnu dokumentaciju.
Viza D je i dalje obavezna za većinu radnika, ali se i tu procedura ubrzala. Elektronske vize i kraći rokovi čekanja znatno su olakšali dolazak, iako ambasade sada ozbiljnije proveravaju uslove smeštaja. Država više ne zatvara oči pred improvizacijama, što je signal da se očekuje dugoročniji boravak, a ne sezonski eksperiment.
Iskustvo velikih sistema pokazalo je da se investicija u integraciju višestruko vraća. Kursevi srpskog jezika, mentori među domaćim zaposlenima i čak prisustvo na društvenim mrežama doprinose tome da se radnici osećaju prihvaćeno. Oni koji se ne osećaju kao privremeni višak, ostaju duže, rade stabilnije i ređe menjaju poslodavce.
Promena poslodavca je od ove godine liberalizovana, ali i dalje nosi troškove i administrativne posledice. Strani radnici imaju veću slobodu, ali sistem i dalje štiti interese firmi koje su uložile u njihov dolazak. Ugovorne klauzule o obuci i troškovima postale su standard, a ne izuzetak.
Pogled ka 2027. već sada otvara nova pitanja. Razmatraju se kvote po državama porekla, prelazak dela doprinosa na evro i ubrzane procedure za visokokvalifikovane IT stručnjake. Sve to ukazuje na jedno, uvoz radne snage više nije privremena mera, već dugoročna politika.
